OFFLINE

Први научни скуп новоутемељених “НИЗЕЈСКИХ ДАНА ИСТОРИЈЕ” Србске историјске школе, одржан је у Нишу 24. априла 2004. године. Организатори скупа били су “СЕРБОНА”, друштво за научно истраживање најстарије историје Срба из Ниша, “СРБО-СЛОВЕНСКА ДУХОВНА АКАДЕМИЈА” из Пожаревца и “СРБСКО УЧЕНО ДРУШТВО” из Ниша. “САРДОНИЈА”, Завод за србистику – Чикаго – Београд – Штутгарт.
Тема скупа је била: Дело византијског цара Константина VII Порфирогенета - истина или заблуда.
С обзиром да се на овом делу као једином документу, јер сви други антички и средњевековни писци су одбачени, темеље сви школски и универзитетски програми за историју србског народа и данас у Србији, организатори скупа су уредно позвали представнике САНУ и свих универзитета у Србији да узму учешћа у расправи. Врло је занимљиво и симптоматично да се нико од оних који подржавају Константиново дело као једини извор није одазвао позиву. Послали су само ненајављене посматраче. Тако је испало да су на скупу били представљени само реферати представника организатора. Први реферат поднео је мр Драган Антић, “Порфирогенет и долазак Срба на Балкан”, физичко-математичка анализа кретања маса, народа и војске, посебно у сеобама. Други реферат поднео је др Јован И. Деретић, “Критичка анализа Константиновог дела као историјског извора.” Трећи реферат поднео је др професор Радомир Ђорђевић, “Социо-културне последице дела византијског цара.”

Порфирогенетово дело “О управљању царевином” стигло је међу Србе пре једног и по века, у време Хрватског препорода, такозваног Илирског покрета. У том делу се говори о досељавању Срба и Хрвата на Хелмско Балканско) полуострво половином VII века. У том малом и потпуно безначајном делу, налази се један одвојени спис који носи наслов “О народима”. У том спису је развијена прича о доласку Хрвата и Срба и земљама у којима они живе.

Константин VII Порфирогенет био је цар Византије 912.- 959.год. а написао је поменуто дело између 940. и 950.год. Ради се о једном спису о темама, церемонијама, са једним посебним додатком - “О народима”. Спис је био посвећен његовом сину Роману, као упуство како да влада царевином. По намени, тај спис није историјско дело, и нико га од византијских писаца никад није ни поменуо.

Дубровчанин Мавро Орбин, католички свештеник, један изузетно учен човек и поштен историчар, објавио је своје дело “Краљевство Словена” 1601.год. Приликом писања овог дела ослањао се на већи број поузданих извора, тако да је оно од прворазредне историјске вредности. Главну улогу међу Словенима у његовом делу имају Срби, док се Хрвати, који нису ни имали своје историје, једва помињу. Појава Орбинове књиге изазвала је праву побуну међу Хрватима у то доба, те су оптужили Орбина код Ватикана. Последица је била да је он изопштен из Католичке цркве, а његово дело забрањено. Као одговор на Орбиново дело, хрватски свештеници су написали спис “О народима”, према своме знању и схватању, и то потурили под име Порфирогенета.

То Константиново “допуњено” дело појавило се одштампано први пут 1611.год. у Лиону, у Француској. О упуству сину Роману како да влада царевином нема готово ништа, осим неких безначајних описа церемонија. Главнину дела чини посебни одељак “О народима”. Први који је придао важност том спису био је Јоанес Лукиус из Трогира, Далматинац, католик, другом половином XVII века. У време такозваног Илирског покрета, овом делу је дата снажна подршка од стране хрватске а и шире католичке интелигенције. Константиново дело је приказивано као неко откриће и главни историјски извор, па затим и једини, за најранију историју Срба и Хрвата.

У Србији је Порфирогенет прихваћен и уведен у школске програме, заправо, програми су прилагођени њему, тек после Берлинског конгреса 1878.год. То је урађено у време када је Стојан Новаковић био министар просвете Србије, у периоду 1880.-1883.год. Поред Новаковића, важну улогу у томе имали су још Љубомир Ковачевић и Иларион Руварац.

Од тада, па све до обнове србске историјске школе, сви званични историчари у Србији су преписивали преписано, и као рефрен понављали “ДАИ”, скраћеницу Константиновог списа. Било је крајње време да се тај спис сумњивог порекла и још сумњивије садржине подвргне критичкој анализи са србске стране, што је на овом скупу и учињено.

ПОРФИРОГЕНЕТ ПРОТИВ СВИХ

Порфирогенет је само изузетак, и стоји потпуно сам насупрот свих писаца историчара старог, средњег и новог века, све до половине IX века, као и насупрот појединим водећим светским научницима све до наших дана. Ради се о историчарима који су писали око један и по миленијум пре њега, његовим савременицима, па до писаца који су писали миленијум после њега. Сама та чињеница звони снажно на узбуну, као и то да то дело, макар шта у њему писало, треба узети са крајњом опрезношћу и критички се према њему односити.

Ништа од тога није учињено. То дело се чак, захваљујући стецају политичких прилика и утицају моћних центара, проглашава и усваја не само за један од извора, него и за једини правоваљани извор за утврђивање порекла и најраније историје Срба! По тој поставци, Срби су један непознати варварски народ који се први пут појавио на простору Хелма средином VII века. Нико се више није освртао на чињеницу што се србско име помиње на овим просторима још од античких времена, најчешће као Серби, Сарди, Сораби, Сармати и Сурби. Поред тога, поједина племенска имена за која имамо доказа да су била србска, често се помињу као народна. То су Венети, Илири, Далмати, Трибали, Пелазги и Трачани.

Одмах на почетку долазимо до једног апсурда - испада да постоје Срби којима је неко признао да су Срби, и они други, којима се то не признаје. Професор Јовић је написао књигу под чудним насловом: “Срби пре Срба”. Пошто званична историографија признаје Србе само од VII века, а постоје и Срби пре VII века, он је написао књигу о оним ранијим, непризнатим Србима. Такве ствари се могу само нама догађати.

Напоменуо сам само неколико облика србског имена који су најчешће употребљавани. Господин Славиша Миљковић је прикупио 770 србских имена на простору од Британије до Индије.

У немачким документима и франачким хроникама имамо јасно дефинисане односе између Срба и поменутих племенских имена. У једном запису из 631.год. стоји: Sclavi coinomento Winidi. И ако је писац, изгледа, био танак у познавању латинског, ипак се то може лепо прочитати и значи: “Словени звани Виниди.” Овде се Венети називају Винидима, на другом месту се помињу као Венди.

У једној хроници из 810.год. пише: Serbis Venedorum natione vulgo dictis, de Wenden. У преводу: “Срби које изворно зову венетским народом, Вендима.”

У једном другом документу из 880.год стоји: Sclavi qui vocantur Dalmati et Behemi at que Sorabi. У преводу: “Словени које зову Далмати и Бехеми као и Сораби.”

У аустријском посланству које је 1530.год. ишло кроз Србију за Цариград, налазио се и понемчени Словенац Бенедикт Курипешић, који каже: “У Србији коју ми Немци зовемо “Сурфен” говори се посебан језик “сурфиш”, а то је такође “виндиш” језик.”

Отац немачке филологије Јакоб Грим пише 1815.год.: “Србима називамо правилније оно што се иначе Илирима назива, словенску народну грану.”

У франачким, немачким и чешким документима стоји да су Сармати Срби, односно Срби Сармати и да се ради о једном истом народу са два различита изговора имена, односно начина писања. Код византијских писаца у средњем веку Срби се најчешће називају Трибалима или Далматима. Код Римљана и у Аустрији Срби су Илири. Код старих Грка Срби су Пелазги или Трачани

ПИСЦИ ПРЕ ПОРФИРОГЕНЕТА

1. Херодот (V век с.е.) каже да су Венети и Илири један исти народ. Видели смо да се та два назива односе на Србе. Херодот помиње Сербонско језеро на Средоземном мору испод Синаја, а Тиренско море назива Србским морем. За Трачане каже да су “најбројнији народ на свету, у најмању руку долазе одмах после Индуса”. Његови Трачани су србски Рашани, у које је Херодот убројао сав народ који се касније назива Словенима. Поред тога, и део Средоземног мора, између Крита и Атике, називао се у античко време Србским морем. Трагови тог имена одржали су се и у савременом називу Саронског залива.

2. Страбон (I век с.е.) налази Србе у Илирији од Јадрана до Дунава, а планину Динару назива Србском планином.

3. Кајус Плиниус, то јест Плиније Старији (I век н.е.) налази Србе на пределу савремене Херцеговине. Поред тога, он набраја илирска племена која су пописана 12.год. н.е. ради давања војних обавезника у легије, и сва та илирска племена која је поменуо су данашња србска братства. То су: Диндари (Диндарићи), Дермастије, Глиндићи, Деснијати, Денде, Деретићи, Грабљани, Лабеати, Рудињани итд.

4. Апиан из Александрије (I век н.е.) каже да су Срби и Трибали главна племена Илирије. Пошто је код свих византијских писаца Трибали и Срби једно те исто, то по Апиану значи да је Илирија била насељена Србима.

5. Дион Касиус (II. век н.е.) помиње Србе у Илирији, а он је то добро знао, био је ту на служби као римски префект Илирије.

6. Клаудиус Птoломеј (II век н.е.) помиње Србе као народ у Илирији, а затим и град “Сербинон” који је савремени Загреб.

7. Еузебије Памфил (III век н.е.) помиње као народ Илирије Далмате и Сармате у првом веку с.е.

8. Византинац Теофилакт, из VII века, потврђује да су Гети Словени: “Getae, seu quod item est, Sclavini.”

9. Сва античка топографија на Балканском полуострву, све до врата Атине, је на србском језику. Грчка митологија је копија србске митологије, а у старом грчком језику налази се велики број србизама. У античкој Грчкој се налазе топографска имена која имају значење у србском језику, као и она која су непосредно произишла из србског имена, као: Serbianh = Србљани, Serbiana = Србљана и Serbiana у Епиру, Surbi = Срби на заливу Воло, Sourph = Срби у Фтиотиди, Zerbianica = Србијанка у Коринтији, Sirmpani = Србани у Елиди, Serbon = Сербон у Аркадији, Sourpi = Срби у Ливадији, Sermpisia = Србица на Еубеји, Serbota = Србота и Zermpisia = Србица у Месенији, Serbaeika = Сербејска и Zarmpista = Србиште у Лаконији. Све то доказује да су два народа живела помешана и у суседству.

10. У Италији и у Риму доминантну улогу су имали Етрурци који себе називају Рашанима, a употребљавали су србски језик и писмо.

11. Аријевци, они који су из Европе стигли до Индије, били су етнички Срби по језику и по митологији.

12. Свето Писмо даје податке о првом аријевском освајачу Нину Беловом Неброду, званом Баку, и о другом аријевском освајачу Сербу Макеридовом, званом Асуру, то јест Сербону. Ниново племе Неброда је још увек живо међу Србима, као и топоними у вези са Нином у старом Расу.

13. Несторова Хроника обухвата догађаје од половине IX века са освртима и на ранија времена, и каже да су сви Словени пореклом из Илирије. То се снажно доказује и помоћу топонима.

14. Анонимни космограф из Равене (VII век) разликује три Србије у Европи. Прва је илирска под којом подразумева и стару Македонију, од Јадрана и Белог мора до Дунава, друга је отаџбина античких Дачана, од Дунава до Карпата, а трећа отаџбина Сармата, од Карпата до Балтичког мора.

ПИСЦИ ПОСЛЕ ПОРФИРОГЕНЕТА

1. Јован Зонара назива Илирију, ону од пре римског освајања, из времена Аргона и Теуте, дословно “Србском империјом”.

2. Франачке хронике из времена од IX до XI века помињу Сармате и Далмате у римској Илирији.

3. Јован Кинамос, византијски историчар из XII века каже: “Срби који су као народ Далмати изградили тврђаву Рас.”

4. Лаоник Халкокондила, византијски историчар из XIV века, каже да народи који се зову: “Мези, Илири и Сармати говоре истим језиком.” Да су “Срби најбројнији и најстарији народ на свету”. У Србе убрајао је све Словене као и Херодот.

5. За све друге византијске писце Срби су Илири, односно Далмати или Трибали. То су све антички називи за Србе на Хелмском полуострву.

6. Велики број писаца светског гласа из XVII, XVII и XIX века слаже се са античким и средњевековним писцима, па да напоменемо само неке од њих: Тојнби, Чајлд, Ди Канж, Де Сент-Мари, Бохардус, Орбини, Бергман, Боман, Фон Готлоб и други.

ТОПОНИМИ КАО ДОКАЗИ

Реке које Грци помињу као Ксантос и Скамандар код Страбона се обе зову Србица. Прва је у Ликији у Малој Азији, одакле потиче и најстарији писани законик до сада нађен, на србском језику. Потиче из времена од X до VII века с.е. Друга река, Скамандар, је у Тројади, коју су насељавали Срби из племена Дардана. Две реке Асирије, притоке Тигра, које данас Арапи зову Велики и Мали Заб, код географа Птоломеја се зову Велика и Мала Србица. Главни град античке Пелоније, односно Пеоније, носи име Бела Зора и налази се код савременог Велеса. Прва престоница античке Македоније био је град Водена, како се тај град и сада зове. Име је добио по обиљу извора воде.

Планински венац Шар-планинa - Копаоник-Стари Влах-Дурмитор назива се код свих античких писаца Србским планинама.

Имена свих река античке Илирије су иста ова савремена србска имена, као на пример: Дунав, Сава, Драва, Морава, Тимок, Љиг, Дрина, Уна, Врбас, Неретва и тд.

Да поменемо само нека имена градова старе Илирије: Сербица, Солин, Сарба, Сербиум, Сербинон, Сарбентиа, Сирбиум, Виндобона, Тергесте итд. У античкој Македонији славили су бога Сербона и богињу Сербону. Велики број грнчарских предмета са ликом богиње Сербоне означене србским грбом налазе се у Македонији и у Грчкој. Она се налази и у Италији код Расена, односно Етрураца. Од Сербоне су настале римска Диана и грчка Артема.

ТОПОНИМИ ДОКАЗУЈУ НЕСТОРА

Нестор Часни, односно Нестор Кијевски, преузео је и довршио једну хронику у којој објашњава да су сви Словени пореклом из Илирије, односно из Србије. Одређени број племена се пред римским освајањем србских земаља преселио на север и исток Европе. Испоставља се да су та племена, која су се преселила, давала у новој насеобини имена места и река из своје старе постојбине. То није ништа посебно, већ је то општа појава код сеоба народа.

Тако име Дукље, Доклеа, место у Илирији, налази се као име река у Пољској, Русији и Литванији – Доклеа. Један планински превој на Карпатима носи то исто име. Имена река Неретве, Цетине, Зете и Ибра налазе се у Словачкој као Нитра, Цетинка, Зитава и Ипел. Античко име града Котора, Катарум, налази се на северу као Котра, Котровкие, Котри и тд. Илирско племе Бузани налази се у Германији, Пољској и Русији под истим именом. Илирски Сермиум је у Германији Серимунт, а у Пољској - Срем. Реке Цетина, Неретва и Сана, све три познате у античком времену под тим именима у Илирији, налазе се у Пољској као Цетиниа, Неретва и Сана. Река Драва има исто име и у Пољској, где налазимо још и имена Дравини, Дравно и Дравска. Антички град Стоби у Македонији налази се на северу 1012.год. под именом Стуви. Илирско племе Мазаеи, по коме је планина Мосор добила име, налази се у Пољској као предео Мазовија. Античка света Низа, савремени град Ниш, помиње се у србској Германији 948.год. као Низем, а данас имамо град Нирзов северно од Хавелберга. У Пољској се у XII и XIII веку помињу градови под именом Низове и Низов. Име Далмација, односно Далматиа помиње се у документима као место и/или предео у србској Германији од 805.-1170.год. преко 40 пута.

Све ово доказује да је Несторова Хроника тачна, и да су сви Словени пореклом из Илирије, то јест античке Србије.

Да видимо где сада, према свему овоме, стоји Порфирогенет, и да анализирамо његову причу о досељавању Срба у Илирију у VII веку.

ПОРФИРОГЕНЕТ ПРОТИВ ПОРФИРОГЕНЕТА

Дуж целог текста у спису “О народима” Порфирогенет противречи сам себи, заправо он сам себе руши. Ми наводимо само најбитнија места. Он каже да је цар Диокле, боље познат као Диоклецијан, досељавао Романе из Рима у Далмацију и каже: “Власт ових Романа протезала се до реке Дунава.” То је немогуће, јер је Римска царевина још била у пуној снази са границом на Дунаву и територија између Јадрана и Дунава била је, нормално, у њеној власти. Никаква појединачна групација није могла успоставити своју посебну власт на одређеној територији унутар царевине. Ко год је тако нешто покушао одмах се суочавао са империјалном војном силом. Поготово то није било могуће у Илирији, покрајини од прворазредног стратегиjског значаја.

Затим Порфирогенет каже: “Једном приликом Романи су пожелели да пређу реку Дунав и упознају становнике с оне стране реке, прешавши нађоше словенска племена ненаоружана, која се зваху и Авари. И нити су Романи очекивали да с оне стране има неких становника, нити су Словени очекивали да их има с ове стране реке.”

Све је ово потпуно бесмислено. Ако су ови његови Романи прешли реку Дунав у IV веку и затекли Словене који се и Аварима називају, како су онда они могли доћи тек у VII веку на те просторе? У IV веку Романи нису могли наћи на Дунаву нити Словене, нити Аваре. Име Словени се појављује тек половином VI века, а Авари стижу у Подунавље тек у другој половини VI века. У IV веку на Дунаву су могли наћи само Србе који се у римским документима називају Сармати Јазиги или Сармати Лимитанес, то јест погранични Сармати.

Порфирогенет каже да су Романи прешли реку да упознају тамошње становнике и истовремено каже да се нису надали да тамо има неких становника. Па ни ови Словени нису знали да са друге стране Дунава има неких становника. Како је то могуће када су постојали стални сукоби између прекодунавских Срба и Римљана, јер су и једни и други вршили честе упаде на територије преко Дунава. Историја је пуна описа тих препада и сукоба. Испада да ови Словени са Дунава нису знали да на другој обали реке постоји Римска империја и да тамо има неких становника. То су апсурди који овај историјски извор чине потпуно неозбиљним.

Порфирогенет даље каже: “У близини мора, испод града Сплита налази се град звани Салона, велики као пола Цариграда. У њему су се сви Романи сакупљали, оружали и одатле одлазили на Дунав. Тако су радили много година.” Они су наводно ишли на Дунав да држе страже наспрам Словена. Одлазак из Салоне на Дунав ради страже је бесмислена прича, јер су на Дунаву биле стациониране легије које су чувале границу. Ова његова прича подразумева да у Римској империји није било никаквог државног ни војног устројства и да је ова мала дружина Романа из Салоне морала да иде на Дунав да држи стражу. Град Солин је срушен од Авара 640.год., а то је време када се према Порфирогенету ставља долазак Словена и Авара на Хелмско полуострво. После те године Солин није више постојао као град и није био обновљен. Па ако прихватимо да су Романи ишли из Солина на Дунав да држе стражу наспрам Словена, то значи да су Словени у Подунављу постојали и раније, тачније од IV века. Овде Порфирогенет сам руши своју причу о досељавању у VII веку. Он још једном реченицом обара своју главну поставку када каже да су Словени дошли у Далмацију: “...заузеше град Салону и населише се тамо...” То доказује да се тај догађај десио пре рушења Солина, значи пре VII века, јер после рушења овог града нико се није тамо населио, град је напуштен, и 647.год. је почела изградња новог града Сплита, који је подоста удаљен од претходне локације.

Порфирогенет даље каже како су се Романи склонили испред Словена у приморске градове које су одржали с�